СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ
(Aпофактичка савремена проза)

Љубичасти крак светлости сваке ништавности у нама
 
Кратке приче већ дуго привлаче посену пажњу читалаца, а када се у њима нађу модерни елементи, онда њихова вредност још више расте јер у себи садрже многоројне истине које се са филозофском тежином најбоље памте и прихватају као огледало нас самих. Зато је за свакога ко у краткој, напетој форми воли понирање у подсвест, збивања кроз репродукцију човекове свести, дефабулативност, суочавање са сопственим несавршеностима и трагање за животним смислом, најбољи избор збирка кратких прича Спонтано саоревање, Себастиана Саве Гора, јер је ово дело најбољи доказ да надреализам проткан апсурдом и парадоксом још увек итекако живи на нашој литерарној сцени.
У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности. Након, како нам се аутор сам поверио у уводу, двогодишњег упознавања себе и своје подсвести у односу на стварност и утицаја стварности на њега самог, његове најскривеније потребе, жеље и хтења, успео је да створи један својеврсни калеидоскоп најдуљих емоција које се са сваком новом причом, али и индивидуалним доживљајем сваког од нас, померају и творе увек нову шару која даје наредне облике све новим и новим формама душе и њених обличја. На тај начин он нам је на нај-аутентичнији начин показао како доживљаји из спољашњег света и искуство из дана у дан мењају све оно што човека чини најсавршенијим бићем у природи, а понајвише управо његове несавршености.
У 18 прича првог дела Блок-ау и ежа ви, описан је свет спољашњих надражаја, утицаја и тананог ковача човекове судине. Међу њима је неколико које на најбољи начин манифестују понор у који западне душа када спозна да је живот тежак илузорни абсурд и ону тамну страну аоничне стварности. У њима се ликови боре са сопственим демонима на разне начине, било менталним бекствима, ило суочавањем са страховима и кобним уживањима. Има ту зависника од морфина и алкохола, од омаловажавања себе и поновљене грешке, од изливања гнева и злостављања невиних и слабих, али понајвише оних који од живота желе само оно са чим су му у сусрет пошли чистог срца – да пронађу срећу и спокој. Само најхрабрији који се суоче са узроцима немира из спољашњег света проналазе путоказе очовечења, стазе које не ојачавају ништарију у себи већ оснажују душу за сваку нову битку уз помоћ које се добија коначни рат.
Други део Дубока је ноћ носи урањање у таму сопствених неистражених светова. Ове приче захтевају све већу концентрацију и дешифровање али и све више одговарају уводном делу у коме аутор наговештава редове диктата мисли, записане у периодима највећег умора, онако како су испливавале из подсвести. Зато се у њима све више кидају логичке везе које у сукобу са самим собом падају све дубље, до најдубљег несвесног где се скривају сви одговори на наша питања. Овде ликови причају сами са собом, исповедају се и проналазе давно затрпане тескобе, скривене склоности и опасне симболе у шикљању снова у свест и посежу у ирационално, халуцинант
но и са што мање контроле разума, а што више визија, не би ли побегли из болне свакодневице и пронашли начин да се са њом носе.
Међу њима је и прича Ускоро ће Божић која из два дела нуди цео један живот на длану, толико типичан за наше појмове да је можда баш зато и једна од најупечатљивијих у зирци. Пратећи Требињца Алексу у његовим покушајима да пронађе своје место под сунцем у великом граду, који га сопственом отуђеношћу још више отуђује, понајвише од самог себе, он својој души подваљује снове у којима га прате доро и зло, живот и смрт, љубав и патња, носећи га ка неминовно записаном крају који нико и никада није успео да избегне. Преплитањем са још неким причама, она добија посебно место јер показује колико је тешко борити се са окружењем и самим собом, а поготово колико је крхка спознаја о срећи коју већ имамо, а снажна жеља за преиспитивањем и досезањем нечега што је магловито, а опет толико примамљиво, иако може учинити да све доро и сигурно заувек исклизне кроз прсте попут сувог песка.
Последњи део који носи исти назив као и цела зирка је најдужи, са 40 кратких прича, од којих су неке и на нивоу цртица. У њима надреалистички замах долази до пуног изражаја мешајући се са јаким отпорима против конвенција, модерним техникама диктата мисли, бесмислених људских радњи, нелогичних догађања у којима се често ништа и не дешава и говора препуних фраза и клишеа пасивних ликова које попут марионета покреће нека виша сила над којом они немају никакав утицај. У овим причама ликови који таворе на 
животним раскрсницама крију своје боли да не буду прокужени и одбачени и спонтано сагоревају у гневу док иза њих остаје само једна ципела и комад крваве кошуље као доказ да се из крви увек рађа нешто ново али само ако нестане оно старо па постају симболи мученика у модерном друштву, опрљени пороцима, страстима и слабостима које су им уместо благостања донеле само тескобу, усамљеност и страх – неизбежну судину савременог света саткану од противречности општеприхваћених начела и морала.
Међутим, колико год приче ове зирке на први поглед деловале тескобно, нејасно и загонетно, оне су ништа друго до сатира са одгонетком сакривеном у последњој причи која позива на повратак лепоти побеђујући у бескрају велике ватрене лопте. У њој се скрива уметност као носитељка истине, оне која се излива кроз речи уметника попут водопада мудрости. У њој се скрива реч до чијег се смисла долази промишљањем и расуђивањем. У њој се скрива љубичасти крак светлости који убија сваку слабост, ништавност и немоћ и од нас прави 
храре, снажне и постојане људе, онакве каквим нас живот и судбина једино цене и награђују благостањем и срећом.
Јелена Дилер
Нова ПОЕТИКА